Значајнији писани извори из историје Срба, који се односе на обавештајно-безбедносне активности, датирају још из периода владавине цара Душана. "Душанов законик" је први правни акт од историјског значаја у коме се може назрети тумачење такве активности. Цар Душан је, ослањајући се на византијска искуства, у управној стуктури своје власти установио чак 70 различитих звања од којих су нека била у вези са обављањем обавештајно-безбедносних активности.
Развој савремених безбедносних, а у неким појавним облицима и обавештајних активности на простору Србије датира од почетка XIX века, односно непосредно пре и током Првог српског устанка.
Године 1804. на самом почетку Првог српског устанка, није била уочљива спремност устаника да се посвете развоју обавештајних активности, посебно по питању организованог прикупљања информација о турским намерама и плановима. Обавештајна делатност је била, пре свега, оријентисана на војно-политички сегмент устанка, а војни и цивилни сектор нису били суштински раздвојени. Све информације које су се тицале турских намера и покрета прикупљане су од војних заробљеника и цивила који су долазили из крајева под контролом дахија. Из тог периода потичу и први примери двојних игара, односно преврбовања турских агената.
Велики значај је придаван унутрашњој безбедности устанка и у корену се сузбијала свака појава компромиса и сарадње, а посебно се строго кажњавала издаја, дефетизам и шпијунажа, која се од првих дана устанка третирала као врло тешко кривично дело. У Првом српском устанку, у оквиру обавештајно-безбедносних активности, појављује се и дезинформисање у циљу обмањивања турске популације. У интересу јачања устанка, устаници су давали разна обавештења, првенствено у пропагандно-мобилизаторске сврхе.
Први званични документ из времена Карађорђа значајан за развој обавештајно-безбедносних активности је "Начертаније", од марта 1810. године. Првим чланом овог документа се, по први пут, раздвајају послови полиције и војске и успоставља функција "начелника полиције" одговорног Попечитељству, а надређеног тзв. "ликторима" - помоћницима за унутрашњу, спољашњу и поверљиву службу. Крајем 1810. године, због сукоба са појединим војводама и жеље да учврсти своју власт, Карађорђе је покренуо иницијативу о новом заседању Скупштине, у циљу превазилажења нагомиланих проблема између најугледнијих српских првака. Један од најзначајнијих резултата рада Скупштине, која је заседала у јануару 1811. године, био је установљавање шест попечитељстава (министарстава), а међу њима и "попечитељства внутрени дела" где је на место министра постављен Јаков Ненадовић - први срспки министар унутрашњих послова. Поред поштовања законитости рада државних органа, сузбијања хајдучије, контроле путева и прелаза и јавног реда и мира, у надлежности министра били су и други послови из области државне безбедности.
Ово су били и највећи домети у области организације државне управе и послова јавне и државне безбедности, јер је пропаст Првог српског устанка означила слом свих настојања да Срби утемеље озбиљније органе државне власти у односу на централну турску власт.
Кнез Милош Обреновић је у периоду своје прве владавине (1815.-1839.) посветио велику пажњу организацији обавештајно-безбедносних активности, с обзиром на прилике које су тада владале и начин на који је освојио власт. Основни задатак органа задужених за реализацију послова из области обавештајно-безбедносног рада, био је да се очува владавина кнеза Милоша, како од стране Турака и других страних политичких и војних чинилаца, тако и од унутрашњих противника.
До 1830. године кнез Милош организује власт по строгим централистичким принципима. Тек после тог периода почиње организовање административних установа, судова, и других државних институција. Обавештајно-безбедносни органи у време Милоша контролисали су све области друштвеног живота, бавили се свим политичким и управним пословима, задирали у економски живот Србије, у функционисање здравства, школства, штампе, цркве, саобраћаја, и слично. Обавештајне активности су, поред унутрашњег политичког живота земље, биле усмерене и на област спољне политике тадашње Србије.
За даљи развој обавештајно-безбедносних активности на тлу Србије до 1914. године значајна је 1862. година, када је у Кнежевини Србији основана Централна државна управа, у оквиру које је формирано седам министарстава, између осталих и Министарство унутрашњих послова. Министарство унутрашњих послова је, поред јавне безбедности, било задужено и за активности које се, с обзиром на светска искуства везано за развој послова државне безбедности, могу сврстати у област обавештајно-безбедносних активности. Каснијим изменама и допунама Устројства централне државне управе у оквиру Министарства унутрашњих послова, основано је Одељење за поверљиве полицијске послове, одговорно за одржавање унутрашњег државног поретка и опште земаљске безбедности. То је други озбиљнији покушај успостављања цивилних обавештајно-безбедносних органа у Србији, после кога ће тек крајем Првог светског рата доћи до системских решења у овој значајној области државне управе.
Имајући у виду опште стање у коме се налазила новоуспостављена Краљевина, као млада европска држава, један од првих задатака органа власти био је успостављање ефикасног обавештајно-безбедносног система који се може одупрети свим унутрашњим и спољним претњама. Систем се развијао у оквиру два кључна ресора: Министарства војске и Министарства унутрашњих послова.
Године 1918. (20. децембра), Указом регента Александра Карађорђевића образује се Министарски савет (Влада) у чијем је оквиру Министарство унутрашњих послова. У надлежност Министарства, према Уредби о устројству од 8. маја 1918. године, ушли су и послови државне безбедности.
Године 1920. 23. децембра, послови државне безбедности прелазе у надлежност новооснованог Одељења за државну заштиту у оквиру Министарства унутрашњих послова. Одељење за државну заштиту је било одговорно за управљање и руковођење свим пословима везано за примену закона и законских прописа у вези безбедности државе у целини. Имало је обавезу припреме нових законских предлога, уредби и правилника чији је основни циљ заштита државе, као и предлагање мера, издавање наређења и обављање осталих послова везано за државну заштиту, односно за старање о државној безбедности, као и за сузбијање антидржавне и разорне пропаганде.
Оваква организација остала је све до 1929. године и увођења шестојануарске диктатуре. Јуна 1929. године донесен је Закон о унутрашњој управи, којим је регулисана организација Министарства унутрашњих послова. Министарство унутрашњих послова Краљевине Југославије генерално је било подељено у две организационе целине:
1) Дирекцију јавне безбедности са четири одељења (административно, кривичне полиције, саобраћајне полиције и техничке полиције); и
2) Дирекцију националне безбедности, са три одељења:
а) политичко одељење,
б) специјално-обавештајно одељење и
в) одељење специјалне безбедности.
а) Политичко одељење је представљало Централу полиције, са задатком да сузбија активност политичких противника режима, посебно активност организација левих позиција. Одељење је било задужено за реализацију обавештајно-безбедносних послова применом агентурног метода, за вођење истрага против ухапшених и за сарадњу на том плану са Судом за заштиту државе. Унутар Одељења су постојала три одсека: 1) политички одсек 2) одсек за удружења и 3) одсек за контролу штампе и штампарија.
б) Специјално обавештајно одељење је било одговорно за послове из домена контраобавештајног рада, односно за откривање и супротстављање делатностима страних обавештајних служби земаља из непосредног окружења Краљевине, као и других активности које су могле угрозити безбедност државе (антидржавна пропаганда, тероризам, и сл.). Било је подељено на пет одсека по линијском принципу: бугарско-албански, мађарски, италијански, немачки, и остале европске државе. Организацију и методологију рада овог одељења преузела је и прилагодила својим потребама Управа града Београда одмах по свом оснивању 14. јануара 1930. Одељење је имало своје сталне огранке у Београду, Загребу, Љубљани, Марибору, Сплиту, Сушку, Осијеку, Суботици, Новом Саду, Сарајеву, Скопљу, Нишу и Крагујевцу. У реализацији послова и задатака Одељење је тесно сарађивало са војном контраобавештајном службом, а у његов делокруг рада спадали су и послови откривања агената страних обавештајних служби, праћење рада дипломатско-конзуларних и псеудодипломатских представништава из којих је вршена антидржавна пропаганда, као и организација и удружења која су, под утицајем страних држава, заступала интересе супротне државној политици Краљевине Југославије.
в) Одељење специјалне безбедности било је одговорно за евиденције лица од значаја за националну безбедност. Бавило се организацијом аналитичких послова и у свом саставу је имало Централну картотеку.
Прилагођавајући се укупном политичко-безбедносном миљеу и ситуацији у земљи и иностранству у последњој деценији пред почетак Другог светског рата, Министарство, а посебно органи задужени за државну безбедност, деловали су приоритетно на: откривању и идентификовању припадника и активности Комунистичке партије Југославије (КПЈ), Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и синдиката; контраобавештајном супротстављању страним обавештајним службама суседних држава које су имале територијалне претензије према Југославији; и супротстављању екстремној политичкој емиграцији, при чему се посебно мисли на Хрватски усташки покрет (ХУП), који је деловао из Италије, Мађарске, Аустрије и Немачке, ВМРО, и др.
Развој обавештајно-безбедносних активности и обавештајно-безбедносних установа у периоду Другог светског рата на простору Југославије може се посматрати из два угла.
После априлског рата и потписивања капитулације 17. априла 1941. године, територија Краљевине Југославије подељена је на више окупационих зона (немачка, италијанска, мађарска и бугарска). У настојању да у својим зонама изграде окупационе органе власти и успоставе пуну контролу над свим дешавањима значајним за њихове војно-политичке активности, окупационе снаге поменутих земаља су приступиле изградњи сопствених полицијских и обавештајно-безбедносних структура, које је требало да представљају основну полугу њихове власти. Други угао посматрања развоја обавештајно-безбедносних активности на простору Југославије током Другог светског рата тиче се стварања обавештајно-безбедносних установа у структурама Народноослободилачког покрета (НОП) на ослобођеним територијама, што је било од значаја за развој обавештајних и безбедносних структура после Другог светског рата.
Наиме, током припрема и на почетку рата, обавештајне и безбедносне установе су се развијале под непосредним руководством КПЈ, кроз класична обавештајна упоришта. Озбиљније активности на плану организације обавештајних и безбедносних послова у структурама КПЈ и НОП покренуте су отпочињањем оружане борбе. У том смислу се развојни пут службе безбедности може поделити на два периода: 1) до Другог заседања АВНОЈ-а и 2) од Другог заседања АВНОЈ-а до уставног конституисања Федеративне народне републике Југославије (ФНРЈ).
У првом периоду су у оквиру НОП деловале две обавештајно-безбедносне организације: Обавештајна служба Народнослободилачке војске и партизанских одреда (НОВ и ПО), која је вршила послове обавештајне и контраобавештајне службе и Служба безбедности.
- Обавештајна служба НОВ и ПО односно први обавештајни органи партизанских одреда, отпочели су са радом на основу препорука и инструкција Врховног команданта Јосипа Броза Тита у Билтену Главног штаба НОВ и ПОЈ из 1941. године. Органи командовања партизанских јединица су, на основу тих препорука, приступили организацији обавештајних активности, које су првенствено биле усмерене према неослобођеној територији. У организационом смислу служба је имала два одсека:
1) Одсек за обавештавање, који се бавио прикупљањем обавештајних података о непријатељским оружаним формацијама; и
2) Одсек за контрашпијунажу (контраобавештајни послови), задужен за заштиту јединица НОВ, борбу против "пете колоне" и пропаганде, и откривање непријатељских шифри.
- Служба безбедности почела је да се развија прво на ослобођеним територијама, у циљу спречавања деловања агената окупаторских снага. У априлу 1943. године Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ оснива се Комисија за борбу против пете колоне и тероризма, која је добила у задатак заштиту ослобођених територија од продора непријатељских обавештајних служби. Реорганизацијом Комисије за борбу против "пете колоне" и тероризма почетком септембра 1943. године, оснива се Одсек за заштиту народа (ОЗН), са првенственом обавезом да контраобавештајно штити ослобођену територију и структуре НОВ и ПОЈ. Крајем 1943. године Врховни штаб НОВ и ПОЈ, након Другог заседања АВНОЈ-а, реорганизује Обавештајну службу НОВ, при чему се целокупни контраобавештајни послови премештају из Обавештајне службе у надлежност ОЗН.
Из Одсека за заштиту народа (ОЗН) формира се 13. маја 1944. године Одељење заштите народа (у даљем тексту Озна), на основу Упутства о организационој структури Озне, којим се фактички ствара обавештајно-безбедносна установа у чију су надлежност спадали следећи послови: офанзивни политички обавештајни рад према иностранству и неослобођеној територији, контраобавештајна заштита ослобођене територије, борба против "унутрашњег непријатеља" и контраобавештајна заштита оружаних снага НОП. Озна је, у ствари, настала реорганизацијом свих обавештајних, контраобавештајних органа и ОЗН, као централизована служба устројена на војним принципима, са једнообразном организационом структуром и јединственим методима рада.
Након завршетка Другог светског рата, уставним конституисањем друге Југославије, створени су услови за организацију целокупне државне управе и поновно оснивање министарстава унутрашњих послова и одбране, што је био основни предуслов за организовање обавештајно-безбедносног система нове државе. У том циљу, у марту 1946. године долази до реорганизације Озне и стварања нових обавештајних, контраобавештајних и безбедносних установа.
Од делова Озне, Радио-центра и Групе за шифру, који се издвајају из Министарства народне одбране, оснива се Управа државне безбедности - УДБ (у даљем тексту Удба), као централизована обавештајно-безбедносна организација, прво Савезног министарства унутрашњих послова Демократске федеративне Југославије (СМУП ДФЈ), а касније Савезног секретаријата за унутрашње послове Федеративне народне републике Југославије (ССУП ФНРЈ). Задаци Удбе били су разноврсни: с једне стране, она је водила офанзивни рат према западним обавештајним службама и југословенској политичкој емиграцији избеглој из земље, а с друге стране, дефанзивни рат на плану контраобавештајне заштите државне територије и водећих политичких структура од страних обавештајних служби и служби безбедности "колаборациониста".
Организација Удбе била је стриктно централизована: у ССУП ФНРЈ налазила се централа Удбе, која је усмеравала рад у републичким Министарствима унутрашњих послова, а ови рад опуномоћстава Удбе за срезове. Од почетка 1949, након Резолуције Информбироа, образују се обласна одељења која усмеравају и руководе радом опуномоћстава Удбе срезова, све до 1953. године, када су расформирана. Године 1956. опуномоћства Удбе срезова прелазе у састав Секретаријата унутрашњих послова (СУП) срезова као организационе јединице Секретаријата. Оваква организација је остала све до 1967. године.
Почетком 50-их година у Министарству иностраних послова формирано је тзв. Координационо одељење за организовање обавештајних послова у иностранству и било је задужено за сарадњу између ресорног и Министарства унутрашњих послова као главног носиоца безбедносно-обавештајних активности.
До средине 60-их година безбедносне функције у Југославији су углавном имале наглашен централистички карактер, са концентрацијом надлежности на савезном нивоу у области унутрашњих послова. До доношења уставних амандана 1967. и 1968. године Федерација је имала искључиву надлежност у области заштите уставног поретка, обезбеђења и контроле државне границе и контроле путничког саобраћаја преко границе.
Четврти пленум Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ) од 01. јула 1966. године дао је политичку основу за дубље организационе промене, посебно за прилагођавање метода рада органа безбедности потребама и интересима самоуправног друштва. То је нашло свој израз и у основном Закону о унутрашњим пословима од 01. јануара 1967. године који је утврдио да послове државне безбедности врше савезни, републички и покрајински органи унутрашњих послова. Непосредно после четвртог пленума била је реорганизована и обавештајна служба у Савезном секретаријату иностраних послова (ССИП) када је организационо и радно постављена на нове основе. Уставни амандмани од 1971. године утврдили су даље битне промене у правцу преношења надлежности федерације у области унутрашњих послова на републике и аутономне покрајине. Устав СФРЈ од 1974. године није битно изменио надлежности органа унутрашњих послова (Федерације, република и покрајина) у односу на ону која је била утврђена уставним амандманима. Устав је заокружио ову област у битним елементима у корист надлежности и одговорности република и аутономних покрајина, укључујући и заштиту уставног поретка, односно свих елемената државне безбедности. Истовремено, постављен је и уставни концепт друштвене самозаштите, што је све битно утицало на даље развијање система безбедности.
После Четвртог пленума ЦК СКЈ 1966. године, дошло је до трансформације Удбе у Службу државне безбедности (СДБ), која је дефинисана као стручна служба јединственог система безбедности. Организација и надлежност је била тако постављена да СДБ ССУП врши послове усмеравања, координације и усклађивања републичких и покрајинских СДБ, а непосредно се ангажује само на заштити савезних органа и обезбеђења савезних функционера, одржавања веза са страним службама безбедности и другим пословима од интереса за безбедност Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ). Надлежности и задаци СДБ, према нормативним прописима, били су:
1) борба против унутрашњег непријатеља;
2) контраобавештајна заштита територије СФРЈ од страних обавештајних служби;
3) супротстављање антијугословенској политичкој емиграцији;
4) обезбеђење друштвено-политичких функционера;
5) контраобавештајна заштита штабова и јединица Територијалне одбране и објеката од посебног друштвеног интереса;
6) кривично гоњење (подношење кривичних пријава и учешће у кривичном и истражном поступку, кад јој то надлежни суд повери);
7) обавештавање субјеката друштвене самозаштите о појавама "непријатељске" делатности.
У складу са променама Устава 1974. године, обавештајно-безбедносни систем СФРЈ чиниле су, све до распада СФРЈ и стварања СРЈ, следеће државне и републичке институције, и обавештајне и безбедносне установе:
- Савезни савет за заштиту уставног поретка;
- Републички савети за заштиту уставног поретка;
- Служба државне безбедности на нивоу Савезног секретаријата унутрашњих послова (СДБ ССУП), републичких и покрајинских Секретаријата унутрашњих послова (СДБ РСУП и ПСУП), центара и одељења СДБ на територијалном принципу;
- У оквиру Савезног секретаријата народне одбране (ССНО) Обавештајна управа генералштаба и Управа безбедности;
- У оквиру Савезног секретаријата иностраних послова (ССИП) Служба за истраживање и документацију (СИД).
Догађаји до којих долази по завршетку хладног рата, а који су означили рушење Берлинског зида, распад СССР, избијање више локалних грађанских и етничких сукоба у Европи (простор бивше СФРЈ) и другим регионима света, промена стратегије НАТО, итд., утицали су да се област безбедности и одбране у већини земаља Источне Европе и тзв. Трећем свету концепцијски радикално измени. Пракса је у условима грађанског и верског рата, који је дезинтегрисао бившу СФРЈ, оборила основне постулате дотадашње безбедносне доктрине.
У Уставу СРЈ концепт одбране и безбедности је дефинисан врло уопштено и апстрактно. Назначен је само делокруг послова одбране и безбедности, који су се уставним амандманима и другим законским и подзаконским актима морали детаљно разрадити и, у том смислу, разграничити надлежности федералне државе од република Србије и Црне Горе.
У темељно нарушеном политичко-безбедносном и укупном друштвеном амбијенту још се одржавао модел обавештајно-безбедносног система из претходне Југославије. У садржинском смислу, све до 2000. године на савезном нивоу су деловале следеће државне институције и обавештајно-безбедносне установе као елементи обавештајно-безбедносног система СРЈ:
- Врховни савет одбране уместо ранијег Савезног савета за заштиту уставног поретка (ССЗУП);
- При Савезном министарству иностраних послова: Дирекција безбедности и Служба за истраживање и документовање (СИД);
- Републичка Министарства унутрашњих послова (РМУП), у оквиру којих делују две обавештајно-безбедносне установе: Ресор државне безбедности (РДБ) МУП-а Републике Србије и Служба државне безбједности (СДБ) МУП-а Републике Црне Горе;
- У оквиру Војске Југославије (бивша ЈНА) наставиле су са радом две постојеће обавештајно-безбедносне установе: Управа безбедности и Обавештајна управа Генералштаба.
Ресор државне безбедности (РДБ) је био део Министарства унутрашњих послова Републике Србије. Полазећи од тада важеће регулативе, послови РДБ су се могли груписати у следеће области:
1) контраобавештајни послови;
2) обавештајни послови;
3) послови на спречавању унутрашњег екстремизма и тероризма;
4) обезбеђење и безбедносна заштита.
Од октобра 2000. године, у Републици Србији покренут је процес свеобухватне реформе државе у целини, посебно државне управе и њених институција у циљу демократизације друштва. Тиме је, након деценије потпуне изолације Србије из свих савремених токова, отпочела изградња једног сасвим новог и радикално промењеног укупног друштвеног амбијента. Први резултати на плану изградње демократских институција и отварања према европским интеграционим процесима у свим областима живота, посебно на плану безбедности, наметнули су и питање потребе темељне реконструкције обавештајно-безбедносног система, као једног од виталних чинилаца укупног система одбране и безбедности Републике Србије. Изградња нове концепције безбедности наметнула се као приоритетан задатак, уз уважавање дотадашњих искустава и безбедносне традиције, актуелног положаја Републике Србије у међународном окружењу, утицаја спољних фактора на позицију земље у свету, и новог вредносног система, чије најважније темеље чине правна држава и демократске институције у свим областима друштвеног живота.
У тим условима и обавештајно-безбедносни систем у Републици Србији се нашао пред новим изазовима, посебно имајући у виду да су многа питања од највишег националног и државног интереса остала и даље потпуно отворена. Реорганизација постојећих обавештајних и безбедносних установа постала је један од стратешких задатака из више разлога, првенствено због нових безбедносних трендова и безбедносног амбијента у коме се налази непосредно окружење земље, Европа и свет, не заборављајући при томе и нове безбедносне претње на националном и глобалном плану: унутрашњи и међународни тероризам, производња и трговина оружја за масовно уништење, производња, кријумчарање и трговина наркотика, ширење организованог криминала на глобалном плану, регионални сукоби на етничким, верским и другим основама, и др.
Имајући у виду ове чињенице, Влада Републике Србије покренула је почетком 2001. године иницијативу и процес темељне реорганизације Министарства унутрашњих послова Републике Србије и, у оквиру тога, израде и усвајање системских закона којима би се регулисало место и улога овог министарства у систему одбране и безбедности Србије и СРЈ. Један од најзначајнијих сегмената те реорганизације тицао се промена места и улоге Ресора државне безбедности (РДБ) МУП-а Републике Србије, који је, у складу са укупним демократским променама у Србији, морао да мења своју позицију и улогу у систему безбедности. После вишемесечне јавне демократске расправе, у којој су учествовали представници бројних друштвених сегмената (владине и невладине организације, научни и стручни кругови из области безбедности, и др.), предложено је више нацрта предлога закона о будућој служби. У свим предлозима нова служба је виђена као самостална и специјализована агенција Владе Републике Србије, издвојена из Министарства унутрашњих послова, демилитаризована, са радикално новим делокругом рада и надлежностима, прилагођеним актуелном друштвеном тренутку и будућим потребама Републике Србије, везаним за стратешке националне интересе и концепцију националне безбедности.
У јуну 2002. године Влада Републике Србије је усвојила Предлог закона о оснивању Безбедносно-информативне агенције Републике Србије, а Народна скупштина Републике Србије, на основу члана 72. став 1. тачка 3. и 11. Устава Републике Србије, изгласала је Закон о Безбедносно-информативној агенцији Републике Србије, који је ступио на снагу 27. јула 2002. године, којим су се цивилни обавештајно-безбедносни послови, по први пут у савременој српској историји, издвојили из Министарства унутрашњих послова.