|
СРЕДЊЕВЕКОВНА
СРБИЈА
Значајнији
писани извори из историје Срба, који се односе на
обавештајно-безбедносне активности, датирају још из
периода владавине цара Душана.
"Душанов законик" је први
правни акт од историјског значаја у коме се може назрети
тумачење такве активности. Цар Душан је, ослањајући се
на византијска искуства, у управној структури своје
власти установио чак 70 различитих звања, од којих су
нека била у вези са обављањем обавештајно-безбедносних
активности.
Од Првог
српског устанка (1804) до Првог светског рата (1914)
Развој
савремених безбедносних, а у неким појавним облицима и
обавештајних активности, на простору Србије датира од
почетка 19. века, односно непосредно пре и током Првог
српског устанка.
Године
1804., на самом почетку устанка, обавештајна делатност
је била, пре свега, оријентисана на војно-политички
сегмент. Из тог периода потичу и први примери двојних
игара, односно преврбовање турских агената, као и
дезинформисање у циљу обмањивања турске популације.
Велики значај је придаван унутрашњој безбедности
устанка, а посебно се строго кажњавала издаја, дефетизам
и шпијунажа, која се третирала као врло тешко кривично
дело.
Први
званични документ из времена Карађорђа значајан за
развој обавештајно-безбедносних активности је
"Начертаније", од марта 1810. године. Чланом 1. овог
документа се, по први пут, раздвајају послови полиције и
војске и успоставља функција "начелника полиције"
одговорног Попечитељству, а надређеног "ликторима" -
помоћницима за унутрашњу, спољашњу и поверљиву службу.
На заседању
устаничке Скупштине у јануару 1811. године, донета је
одлука о установљавању шест попечитељстава
(министарстава), од којих је једно за "внутрена дела".
За првог министра унутрашњих послова постављен је Јаков
Ненадовић.
Кнез Милош
Обреновић је у периоду своје прве владавине (1815-1839)
посветио велику пажњу организацији
обавештајно-безбедносних послова. Основни задатак органа
задужених за реализацију ових послова, био је да се
сачува владавина кнеза Милоша. У време његове владавине,
обавештајно-безбедносни органи су контролисали све
области друштвеног живота, бавили се свим политичким и
управним пословима, задирали у економски живот земље, а
били су усмерени и на област спољне политике тадашње
Србије. Прикупљање и обрада поверљивих података, били су
једно од моћних тајних оружја Милоша Обреновића.
Установа "тајног полицајца" у Београду, као и низ
повереника широм земље, чинили су основ система државне
безбедности.
Године
1862. у Кнежевини Србији је основана Централна државна
управа, у оквиру које је формирано седам министарстава,
између којих и Министарство унутрашњих послова. Ово
Министарство је, поред јавне безбедности, било задужено
и за активности које се могу сврстати у област
обавештајно-безбедносних послова.
Потреба за даљим
развојем система државне заштите, довела је до стварања
специјалних служби, са јасно разграниченим кругом
задужења. Постепено се одвајају полицијски послови јавне
безбедности од нарочитих задатака државне безбедности.
|
